Ekološka zaštita od lisica

Najčešći način u suzbijanju lisica jeste postavljanje zamki. Pre postavljanja zamki, treba ih dobro oprati sapunom, jer lisice im se neće se pribliziti ako na njima osete ljudski miris.

U seoskim sredinama ljudi drže pse i podižu žičane ograde  u nadi da će ih odbraniti od lisica.

Često se koriste i netoksični mirisi koji odbijaju lisice dajući znak da je teritoriju zaposela neka druga jedinka.

Truju se otrovima, fumigacijom, zamkama, upucavaju, što je neprihvatljivo.

Šteta izazvana lisicama

Lisice nemaju veliki strah od ljudi, jer ih dovode u vezu sa hranom. Česte su na selima i u predgrađima, ima ih i u gradskim sredinama gde su velika pretnja za domaće životinje i ljubimce.

Mnoge živinarske farme su objekat napada lisica. Lisice jedu kokoške, guske, jaja, jagnjad. Love noću, a ako su uslovi dobri, napadaju i u toku dana. Ugrožene su i farme sitnih sisara, ptica, glodara.

Nije im strano ni smeće iz kanti, kao ni ostaci ljudske ishrane.

Prenose određene bolesti, pa su pretnja za životinje i ljude podjednako.

Lisice su glavni prenosioci besnila. Međutim, šire i leptospirozu i  tularemiju, a prema novim studijama, smatra se da lisice imaju važnu ulogu u prenošenju lajmske bolesti. Prema tumačenjima ekologa Taal Levi, miševi su prenosioci bakterije Borrelia burgdorferi, a lisice prevashodno jedu miševe. Međutim, kako lisice u nižim predelima isteruju kojoti, miševi se množe i šire ovo zarazno oboljenje koje ljudima prenose krpelji.

O lisicama

Lisice su rasprostranjene širom sveta. Postoji oko deset podvrsta koje pripadaju porodici pasa, a najpoznatija je lisica riđe-braon boje, sa belim stomakom, crnim vrhovima na ušima i nogama i kitnjastim repom  sa karakterističnim belim vrhom. Težina evropske lisice varira od 6 do 10 kilograma, a dužina između 50 i 90  cm. U našoj zemlji lisica je zaštićena životinjska vrsta. Imaju izvanredan njuh zahvaljujući kome prevaljuju i 10 kilometara u potrazi za hranom, a uspešno love plen i beže od predatora trčeči brzinom od 70 km-h.

Lisice su svaštojedi. Hrane se glodarima, zmijama, insektima, voćem, crvima, jajima, pticama, vodozemcima  i drugim manjim životinjama. Najčešće love miševe, ali nisu im strani ni mladunci srne, rakovi i ribe iz reka, iz ribarskih mreža, zečevi i kunići. Zvukove glodara čuju  na udaljenosti od 40 metara. Kada im se približe, obrušavaju se na plen svom silinom tela, što su vežbali tokom igre kao mladunci. Bobice su važan deo njihove ishrane u toku sezone, vole kruške, šlive, jagode.

U toku leta žive i pronalaze hranu samostalno, dok se zimi udružuju. Sa ostalim jedinkama komunicira govorom tela i dominacijom, lako održava hijararhijsku strukuru grupe.  Pomoću mirisnih oznaka obeležavaju svoju teritoriju i hranu. Dnevno pojedu oko jednog kilograma hrane, višak obroka zakopavaju, ali ne unutar jazbina zbog straha od predatora.

Ljudi pogrešno tumače govor tela lisice. Kada je uplašena, lisica savija leđa i pokazuje zube. Kada je agresivna, u napad kreće direktno, držeći uši povijene ka  napred i rep izdignut visoko.

Svrstavaju se u povučene životinje koje su aktivne u sumrak i noću.Kada je toplo ili hladno, kada pada kiša i imaju okot ne izlaze iz svojih jazbina. Retko kada same kopaju jazbine, češće se useljavaju u one koje su prethodno formirali jazavci.

Polnu zrelost stiču između 8 i 10 meseci. Dominantni mužjak ostvaruje jedno leglo godišnje sa dominantnom ženkom i na svet donose između 4 i 6 mladih. Događa se da nekoliko mužjaka dele jednu ženku i obrnuto. Lisice u divljini žive kratko, svega 3 godine, u zatočeništvu i do 12 godina.