“Imaju neverovatan predosećaj za nesreću. Kada treba nešto da se desi, kao da osete, uznemire se i počnu da cijuču. Najčešće se u tom slučaju rad prekida, i rudari idu na sigurne lokacije. Bilo da je u pitanju zemljotres, metan, odron ili nešto četvrto. Kada beže oni, sklanjamo se svi” – otkriva Goran Nikolić, predsednik Sindikata Javnog preduzeća “Resavica”.
Nakon što se prethodnog meseca dogodila tragedija u kojoj je život izgubio rudar Željko Miletić, otvorilo se ponovo pitanje o zaštiti ovih radnika, kao i o neophodnosti ulaganja države u ovaj sektor.
Prema pokazateljima, rudari u Srbiji spadaju u grupu radnika koji najviše rizikuju svoj život na radnom mestu, s opremom koja je u proseku stara 20 godina, a za to su uglavnom nedovoljno plaćeni. O tome su dobro upoznati i u Vladi Srbije, pa su tako ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin prilikom proslave dana rudara naveli da pored zastarele opreme nedostaje i radna snaga, i da samo u Senjskom rudniku nedostaje čak 200 rudara!
U takvoj situaciji, rudari koji svakodnevno silaze nekoliko stotina metara ispod zemlje, snalaze se kako znaju i umeju. Iskustvo i instinkt im pomažu mnogo kako bi izbegli nesreće, ali je malo poznato da su njihovi najveći prijatelji kada siđu u jamu – pacovi, kao i da taj glodar predstavlja zaštićenu životinju kod ovih trudbenika.
Kako objašnjava Goran Nikolić, predsednik Sindikata Javnog preduzeća podzemne eksploatacije uglja (JP PEU) “Resavica”, pacovi su jedine životinje koje silaze tako duboko u zemlju, i predstavljaju svojevrsne zaštitnike na radu u jami.
– Još kada sam počinjao da radim, starije kolege su me upozorile da ću se non stop sretati sa pacovima, ali da ih nikako ne ubijam, već da oni ispod zemlje, zajedno obitavaju sa rudarima. A uskoro mi je postalo jasno i zašto. Oni su jedine životinje koje se spuštaju toliko duboko, i sem njih dole u mračnim jamam nema drugih životinja. Drugo, mnogo je važnije to što imaju neverovatan predosećaj za nesreću. Kada treba nešto da se desi, kao da osete, uznemire se i počnu da cijuču. Najčešće se u tom slučaju rad prekida, i rudari idu na sigurne lokacije. Bilo da je u pitanju zemljotres, metan, odron ili nešto četvrto. Kada beže oni, sklanjamo se svi – navodi Nikolić. On otkriva da je dugogodišnja “saradnja” sa ovim životinjama dovela do toga da im rudari redovno ponesu sa površine zemlje i malo hrane.
– Čudna je to stvar. Iako se većina ljudi plaši njih i užasava se pacova, iskustvo me je naučilo da kada sam u rudniku možemo slobodno da im verujemo. Kada silazimo u jamu, redovno im nosimo i malo hrane, pošto delimo sve, kako se kaže “i dobro i zlo” – kaže on
Nikolić navodi kako mu se jednom prilikom na dežurstvu desilo da mu je dok je bio sam u jami, jedan od njih upozorio na urušavanje jednog od tunela.
– “Bio sam sam u jami, bila je noć, trebao sam da izvršim neke provere, kako bi jutarnja smena mogla da nastavi da kopa. Desilo mi se da kada sam prolazio tunelima, tri puta naiđem na jednog starog pacova, koji je bio uznemiren. Kao da mi je nešto govorio. Preskakao sam ga i sklonio se na sigurno. Na mestu na kome sam ga sreo, neposredno nakon toga se desila nesreća, obrušio se tunel i moj kolega je nastradao” – otkriva Nikolić.
Podsetimo, prosečna plata rudara u Srbiji je od 40.000 do 50.000 dinara, dok je plata početnika nešto veća od 30.000 dinara. Radnici koji rade na najtežim poslovima, kao što je zatrpani Miletić, mogu s noćnim radom i drugim bonusima da dođu i do 60.000, što je shodno mestu i uslovima u kojima se radi, zaista malo. Nema savremene tehnologije, pa se radi starim metodama, većinom ručno, bušenjem ili miniranjem, daleko od tehnologije u savremenim evropskim rudnicima. Na državi i resornim institucijama leži odgovornost da se što pre krene u oporavak kompletnog rudarskog sektora, kako bi se ovakvo stanje popravilo i mogućnost dešavanja nesreća svele na minimum.
About the author