Zaštita od divljih svinja
Lov na divlje svinje je u našoj zemlji dozvoljen, ali u situacijama kada ove životinje nanose ozbiljne ekonomske štete, primenjuje se drugačija zaštita od divljih svinja. Za zaštitu dvorišta veoma je važno da ne ostavljate hranu napolju, i da imate uključeno nešto od uređaja, može biti dovoljno i samo prskalica sa senzorom pokreta. Za zaštitu bašte, potrebno je postaviti ogradu, a po potebi i zamke. Postoji opcija i suplementarnog hranjenja gde posejete drugu njivu u šumi i na taj način odvučete pažnju svinjama od vaših useva. Loša strana ove taktike je da se hranjenjem divljih svinja dodatno povećava njihova populacija. Ultrazvuk možete koristiti na svim mestima.
Problemi koje prave divlje svinje
Divlje svinje oštećuju i jedu poljoprivredne kulture, gaženjem uništavaju useve, dok valjanjem štete korenju biljaka stvarajući rupe u tlu.
Neretko napadaju stoku, pogotovo novorođene jagnjiće, koze ili telad.
Kada je reč o životnoj okolini, jedu i sadnice borova i meko korenje bogato ugljenim hidratima. Pored mladica, konzumiraju i formirano drveće borova, a tvrda stabla koriste za grebanje, trljanje i obeležavanje. Tim postuocima oštećuju koru drveta koje postaje osetljivo na insekte i druge štetočine.
Divlja svinja je dobar plivač, međutim, kada se nađe u vodi 
smanjuje njen kvalitet mućenjem i povećanjem bakterija. U nekim potocima izmet divlje svinje dovodi do povećane koncentracije fekalnih mikroorganizama. Hrani se i daždevnjacima, rakovima, školjkama, zmijama.
Valjanje, trčanje i gaženje narušava kompaktnost zemljišta, a to remeti infiltraciju vode i kruženje hranljivih materija. Takvi poremećaji tla doprinose širenju invazivnih biljnih kultura, a sa druge strane, onemogućavaju razvoj autohtonih biljaka koje su glavni izvori hrane za druge divlje životinje.
O divljim svinjama
Divlje svinje pripadaju rodu svinja, veoma su brojne zbog činjenica da nemaju prirodnog neprijatelja i razmnožavanjem donose veći broj mladih na svet. Žive u krdima u vlažnim šumama.
Svrstavaju se u krupnu divljač koja se često lovi. Mužjaci su teški između 75 i 115 kg, ženke oko 75 kg, u vlažnijim i hladnijim područjima mužjaci mogu biti teški i preko 200 kg, a ženke i do 140 kg! Krzno im je smeđe boje, a mladi do drugog meseca života imaju karakterisitčne pruge.
Mogu biti opasne, jer imaju velike kljove kojima se vešto služe i brzo trče. Njihovo oružje predstavljaju i oštri zubi. Očnjaci se preklapaju sa donjim zubima sekačima i na taj način su uvek
u optimalnoj formi.
Uglavnom se zadržavaju po obodima šuma gde postoje vodotoci. Vole da se kaljuže, osvežavaju i u vodi oslodađaju kožnih parazita.
Mladi veprovi žive u blizini krda, ali ipak samostalno, dok starije jedinke biraju usamljenički život. Na čelu krda je uvek najstarija krmača.
U vreme parenja, veprovi se pridružuju krdima. U periodu od novembra do februara, glavna ženka obeležava teritoriju i daje znak mužjacima da će i ostale biti spremne za parenje. Među veprovima dolazi do borbe i najjači ostaje sa krdom i oplodi sve ženke, nakon čega nastavlja sa usamljeničkim životom.
Po načinu ishrane spadaju u omnivore. Jedu hranu životinjskog i biljnog porekla, životinje koje uhvate, čak i strvine.
U urbanizovanim naseljima izgubile su strah od ljudi , te preturaju po baštama i kantama za smeće. Mogu ispoljavati agresiju, dovesti do širenja bolesti i saobraćajnih nezgoda.
