Ekološka zaštita od zečeva

Brojni repelenti i sredsta za fumigaciju nisu ekološka zaštita od zečeva zbog čega su bolji izbor sistemi koji funkcionišu po prinicpu rasterivanja ovih životinja.

Kada je reč o povrtnjacima, korisna zaštita je postavljanje žičane mrežice koja se dobro ukopava i postavlja u obliku slova L kako se kunići ne bi provukli ispod zemlje i stigli do hrane. Možete koristiti dve metode zaštite, koristeći uređaje ili prirodne repelente.

Šteta prouzrokovana zečevima

Zečevi i kunići nanose veliku štetu povrtnjacima i voćnjacima zbog svog načina ishrane.

U vreme letnjih meseci jedu biljke u baštama. Omiljeni su im kelj, kupus, grašak, repa, paškanat, šargarepa, detelina i druge poljoprivredne kulture. Upravo ih hrana dovodi u blizinu ljudi i ljudskih naselja.

Za vreme zime, u nedostatku zelenog povrća, gule koru sa stabala drveća kada mogu naneti veliku štetu i uništiti kompletne zasade voća. Jedu i mlade izdanke na grančicama, kao i pupoljke. zaštita od zečeva

Retko, zečevi mogu preneti na ljude oboljenje zvano tularemija. To je zarazna bolest koju izaziva bakterija Francisella tularensis. Čovek se može zaraziti preko prenosioca kao što su komarci, muve ili kontaktom sa zečjim sekretom, ili hranom i vodom kontaminiranom zečjim izmetom.

O zečevima

Na domaćem prostoru zec spada u zaštićene životinjske vrste, a nalazi se i na Crvenoj listi ugroženih vrsta po Međunarodnoj uniji za zaštitu prirode i Evropskoj crvenoj listi.

Zečevi žive na svim kontinentima. Veoma su prilagodljivi različitim vrstama terena, premda mu najviše odgovaraju ravničarski predeli i topli tereni visine do 250 metara nadmorske visine.

Zec je aktivan noću. Slabo vidi, ali zato ima dobro izraženo čulo sluha i njuha. Telo je prilagođeno zaštiti od neprijatelja. Boja dlake se adaptira  terenu na kome živi, varira od sive do sivosmeđe sa belim krznom na stomaku i dvobojnim repom. Zec je plašljiva životinja koja spretno i brzo beži, ima veliku površinu kretanja,  a u trku može da dostigne brzinu od 60 km/h.

Telo zeca je izduženo i može iznositi 75 cm, visoku su oko 15 cm, dok težina varira od 3 do 6 kilograma. Zadnje noge su vidno duže i jače od prednjih. Zahvaljujući ušima koje mogu biti duge od  9,5 do 11 cm izuzetno dobro čuju. Imaju 28 zuba, nemaju očnjake. Mužjak i ženka se ne razlikuju u izgledu.

Gde žive zečevi?

Zečevi se nastanjuju na poljima i livadama i to na površini zemlje. Žive samostalno, osim u vreme parenja. Tokom leta,  hrane se travom, različitim vrstama biljaka,  poljoprivrednim usevima i korovom.  Ukoliko ih nema u velikom broju, korisni su za istrebljivanje korova. Za vreme zime, u nedostatku biljne hrane, jedu grančice, pupoljke i gule koru sa mladog drveća.

Ljudi često ne razlikuju zeca i kunića, a ove dve životinje čak i ne pripadaju istom rodu. Sličnosti u izgledu postoje, ali i razlike koje se uočavaju pažljivim zagledanjem. Divlji kunić je sive boje i ima kraće telo, do 45 cm, visina mu je oko 18 cm, a teški su do 2 kilograma. Prednje noge su vidljivo kraće u odnosu na zadnje, a kraće su i uši u odnosu na zeca. Kunići žive u kolonijama sa desetak jedinki i to ispod zemlje u kojima prave brojne tunele i komore. Jedan par se nastanjuje i vraća uvek u istu komoru koju obeležavaju urinom i sekretom žlezda. Međusobno se prepoznaju po mirisu. U slučaju opasnosti, jedni druge upozoravaju tapkanjem zadnjim nogama. Najveći deo dana priovode u jazbinama iz kojih izlaze u sumrak i kreću se u rasponu od jednog kilometra.

Zečevi su polno zreli već sa sedam meseci, a period parenja počinje u januraru i  traje više od 9 meseci. Ženka nakon 42 dana u jednom leglu okoti između jednog i četiri zečića koji se rađaju sa dlakom  I odmah vide, a sisaju dve nedelje. Zečica se koti 3-5 puta godišnje.